6 + twenty =

twenty + 15 =

Povodom 46. Hajduk Veljkovih dana, naš portal, odlučio je da o ovom velikom hajduku naših krajeva sazna što više. Ono što je istraživački tim našeg portala nakon opsežnog traganja zaključio jeste da se radi  o velikom junaku preke hrabrosti i naravi koji je svoj trag ostavio sve do danas.

Kao i sam naslov, ne daje se tačan podatak gde je zapravo ovaj veliki junak rođen. Istorijskih izvora o Veljku nema puno. Neki istorijski izvori tvrde da je rođen u selu Lenovac. Neki, da je rođen u selu Lasovo. No, mi nismo tu da se bavimo nečim što nismo sigurni, to prepuštamo istoričarima (i selima koji imaju glasniji stav o prisvajanju ovog velikog hajduka) mi ćemo dalje reći da je Veljko rođen oko 1780. godine u istočnoj Srbiji.

Veljko je rođen kao sin bogataša Veljka Petrovića – Sirenjara. Nadimak Veljkovog oca, došao je zbog mnoštva stoke koje je posedovao i sira koji je prodavao.

Veljko je u svom detinjstvu prvenstveno čuvao ovce i bio je sluga. Međutim, već sa 22 godine Veljko je zbog napada na njegovu sestru usmrtio dvojicu Turčina, zbog čega odlazi u Vidin (Bugarska).

Nakon boravka u Vidinu odlazi u Požarevac. Tamo je radio kao kuvar pri domaćinstvu viđenog požarevačkog vojvode. Međutim, jedne večeri Veljko se zadržava na gradskoj zabavi, pa je nakon što je ostao bez večere, vojvoda odlučio da „raspusti“ Veljka njegove službe. Veljko se tada ( 1803. godine) pridružuje hajdučkoj četi Stanoja Glavaša. U zimu 1803.  godine hajduci iz Veljkove čete odlaze kod jataka a Veljko na predlog Stanoja Glavaša, odlazi u selo Duboni nadomak Smedereva. Veljko tu upoznaje svoju prvu suprugu Mariju. Udovica Marija, koja ga je primila na jatakovanje bila je njegova prva supruga, rođaka Stanoja Glavaša. Prema navodima jednog istorijskog izvora, rođaka Stanoja Glavaša nije ni znala da je Veljko hajduk. Veljko to taji sve do prelaska u četu Dušana Vulićevića Đuše.
hajduk veljko

 

 

Na pitanje jednog člana njegove čete kako misli da pobedi Turke, Veljko je odgovorio : E, kako? Izvešću moje soldate i bećare pred nji’ , pa ću im je~ati mater”

Veljkovo preko i hrabro junačko srce, nije bilo pokorno nikome. Za vreme ustanka na dahije, Veljko nije poslušan ni Vujici Vulićeviću pa ni samom Karađorđu.

Sa Vulićevićem se borio za Beograd (1806). Godine 1807. postaje buljubaša i dobija dozvolu od Sovjeta da pobuni Krivi Vir i Crnu Reku.

Hrabrost Veljka je bila neverovatna, te se po njoj pročuo sve do same Turske. 1810. dobija zlatni orden za hrabrost od Rusije.

Godine 1811. postao je krajinski vojvoda i upućen je u Negotin.

1813. godine nekoliko turskih konjanika  ga je napalo kod sela Bukovača. Nakon ubijanja tih turskih vojnika turci šalju jače snage da ubiju Veljka, te se on povlači u negotinske šančeve. U leto kreću velike borbe oko Negotina. Veljko prodire do Vidina, pa potom kod Bukovca tuče manje Turske jedinice, ali se ubrzo odnos snaga menja. Turci su počeli da opsedaju Negotin pojačanjima koje im je poslao turski paša iz Vlaške. Ukupno 16.000 turskih vojnika je napadalo Negotin, koga je branilo oko 3000 Srba. Veljko je utvrdio Negotin, napravio šanac, podigao kule i sačekao Turke. Najviša kula u kojoj je sedeo Veljko je nazvana Baba Finka.

Hajduk Veljko bio je čuven i po tome što je svako zlato koje je otimao, delio svima koji su to od njega tražili.

“Kad u mene ima, kome god treba, neka dođe da mu dam. Ali kad u mene nestane, ja ću oteti u koga god znam da ima.”

Usled nestanka municije, Veljko naređuje da se skupe kalajne stvari te od njih izrađuje municiju.

Jednog jutra posle dvadesetak dana odbrane oko 20. jula kada je naređivao opravke na malom šancu, pogodilo ga je topovsko đule. Izvori navode, da se to dogodilo dok je izgovarao čuvenu rečenicu: Drž”! Sahranjen je iste večeri u dvorištu negotinske crkve.

Nema tačnog podatka gde je Veljko upoznao svoju drugu i do smrti voljenu suprugu Čučuk Stanu. Neki izvori navode, da se to dogodilo u Poreču. No, pouzdano se zna da je Čučuk Stana iz sela Sikola. Neke legende kažu da je Čučuk Stana sa Veljkom učestvovala u svemu pa i u odbrani Negotina. Čak i to i da je u odbrani Negotina zadobila četiri rane.