sixteen + one =

four × one =

 

Kako je krenula tvoja priča? Kada se javila ideja da se baviš tetoviranjem i kako si počeo?

Milan: Ljubav prema crtanju javila se jako rano, od kad znam za sebe sve što sam video – prenosio sam na papir. Većinom su to bile fotografije poznatih fudbalera, glumaca i glumica iz novinskih članaka i može se reći da oduvek imam poseban afinitet prema crno-beloj fotografiji.

Krajem moje osnovne i tokom srednje škole, u Zaječaru se razvila jedna urbana generacija mladih ljudi koja je stvorila veliku mrežu subkultura, i to je jedan od najlepših perioda u mom životu. Slušala se rep, rok, pank, metal muzika, postojala je brejkdens grupa i masovno su se crtali grafiti. Tada sam osetio potrebu da svoje emocije, energiju, misli i mladalački bunt prenesem na zid. U celu priču sa grafitima me je uveo moj dugogodišnji prijatelj Ika poznatiji kao Fokus, sa kojim sam se, može se reći, po prvi put ostvario kao umetnik.

Sprejeve i četkicu sam kasnije zamenio mašinicom za tetoviranje, i to zahvaljujući nekolicini drugara koji su me duži vremenski period na to nagovarali. S obzirom da tetoviranje nije jeftin sport, u početku sam radio razne poslove kako bih prikupio novac za opremu. Tada sam tetovirao samo drugare u kućnoj varijanti i bio presrećan kada bi mi neko ukazao poverenje da ga „šaram“.

Ko bolje “trpi” tvoj rad, zid ili koža? 

Milan: Definitivno zid, jer dozvoljava umetničku slobodu u celini, ali tetoviranje je veći izazov.

 

Šta te motiviše, kada je tvoj rad u pitanju? Gde pronalaziš inspiraciju za svoja dela?

Milan: Motivaciju najviše pronalazim u radovima svojih kolega. Tatu scena u Srbiji vrtoglavo napreduje, samim tim se radja zdrava konkurencija i svojim radovima iz dana u dan inspirišemo jedni druge za dalji napredak.

Koliko se dugo baviš tetoviranjem i da li možeš reći da imaš neki osobeni stil?

Milan: Mašinicu sam prvi put uzeo u ruke pre 4 i po godine, a profesionalnim tetoviranjem se bavim 3 i po. Tetoviranje je zanat koji se “krade”, tako da sam puno tehničkih momenata pokupio od iskusnijih kolega, a vremenom se sve više trudim da svaku tetovažu uradim na sebi svojstven način.

 

Šta, zapravo, tetovažu čini dobrom?

Milan: Dobru tetovažu čini odabir, pozicioniranje i veličina motiva koji će u oku posmatrača ostaviti dobar efekat. Ako pričamo o fotorealizmu kao stilu, tu je najbitnije postići dobar kontrast; ako se radi o „old skulu“ najvažnija je masna precizna linija, jaka senka uz skladan sklop boja, koji i nije neophodan ako se ipak radi crno-bela slika.

Šta lično voliš, a šta ne voliš da radiš? Da li biraš motive i da li si bio u situaciji da nekog klijenta odbiješ?

Milan: Obožavam da radim portrete, to bih radio svakog dana da imam mogućnost. Ne volim da radim tribale i maore. Motive biram u dogovoru sa klijentima, nekad to bude brzo i lako, a desi se i da klijenti budu vrlo neodlučni pa ume i da potraje. Uglavnom uspevam da nadjem zajednički jezik sa njima, a bilo je par slučajeva gde klijent nije bio spreman na kompromis, pa sam morao da odbijem iz prostog razloga da ne bi nosio moju lošu reklamu na sebi.

Da li se na osnovu izbora motiva tetovaže može proceniti, ili makar naslutiti karakter klijenta? Ko je kreativniji, žene ili muškarci ?

Milan:  Naravno da se može proceniti karakter osobe po izabranom motivu, medjutim sve je više klijenata koji ne biraju motiv u skladu sa tim šta ide, a šta ne ide uz njih, nego se, nažalost, opredeljuju za nešto što je viđeno mnogo puta na koži drugih ljudi, pa je naš zadatak utoliko teži da kreativnost dodje u prvi plan. To podjednako važi i za žene i za muškarce.

 

Koje delove tela ljudi najčešće tetoviraju i koje motive uglavnom biraju?

Milan: Nema pravila: to su ruke, noge, ledja – meni je svejedno. U izuzetnim slučajevima, ako se desi da određeni motiv nije pogodan za neki deo tela, odaberemo bolju poziciju. Motivi su raznovrsni, od porodičnih, partiotskih, navijačkih – pa u nedogled…

Ključ i smisao same tetovaže najčešće se krije u privatnom životu klijenta. Kakav odnos sa klijentima razvijaš i da li imaš naviku da saslušaš i njihovu životnu priču dok radiš?

Milan: Sam proces tetoviranja obavezno uključuje razgovor sa klijentom da bi došli do najboljeg rezultata. Trudim se da pored dobre tetovaže klijentu bude prijatno, da mu prijateljski priđem i da se oseća da je u sigurnim rukama. Lep je osećaj znati da mi se stare mušterije stalno vraćaju. A kakvih sam se životnih priča naslušao, mogao bih roman da napišem. 😊

 

Koja je najčudnija tetovaža koju si radio?

Milan: Najčudnija i vrlo komična situacija mi se dogodila sa klijentom kome sam uradio natpis Vanja, posvećen njegovoj devojci. Kroz par nedelja želeo je da prekrijemo slovo V malom ružom. Samim tim je ostalo ime Anja. Pitao sam ga da li mu je Anja sestra, on mi je odgovorio da mu je to žena sa kojom i živi i da je sreća što mu se devojka i žena zovu slično, pa ne mora da prepravlja celu tetovažu. 😊

Da li posećuješ tattoo konvencije? Kakva su tvoja iskustva sa takvih skupova?

Milan: Posetio sam nekoliko tatu konvencija, ali ipak više volim da radim u mirnijoj atmosferi, tako da nisam neki ljubitelj istih.

 

Imaš li uzore u svetu tetoviranja?

 Milan: Poštujem veliki broj domaćih i stranih tatu umetnika, nekolicina njih su mi  uzori. Prvi veliki uticaj i napredak u radu sam ostvario kada sam 2015. upoznao Nikolu Perkovića Džonija iz Podgorice za koga ne mogu da se odlučim da li je bolji umetnik ili čovek. Danas imam sjajne odnose sa dosta kolega iz naše zemlje sa kojima se i privatno družim.

Profesionalni put te je vodio i van granica naše zemlje. Koja je razlika u radu “preko” i u Srbiji? Da li se odnos prema tetoviranju razlikuje u inostranstvu?

Milan: Slovenija je zemlja u kojoj sam prvi put imao priliku da nastavim svoju karijeru, a Ljubljana je grad u kojem se i dan danas osećam kao kod kuće i koji vrlo rado posećujem. Pored Slovenije, gostujem u Nemačkoj i Švajcarskoj. Razlika u radu ovde i “preko” je apsolutno finansijske prirode, jer je tamo bolja zarada. Što se tiče odnosa prema tetoviranju sve je drugačije. Mentalitet ljudi se razlikuje, organizacija u studiju, upoznavanje i rad sa kolegama iz raznih zemalja…ukratko –  iskustvo za sebe. Meni lično više prija rad  “kod kuće” jer sam tu na svom terenu. Krajem prošle godine sam počeo da radim u studiju “Black Dahlia” u Beogradu (FB LINK) i sa kolegama iz tog studija sam našao svoj mir i zajedničko mesto pod suncem.

Koliko često posećuješ rodni Zaječar? Koji je tvoj omiljeni ćošak u našem gradu?

Milan: Rodni Zaječar, majku i oca posećujem kad god mi vreme i posao dozvole. Puno stvari me vezuje za to mesto i to će zauvek biti moj dom. Omiljeni ćošak gde sam proveo svoje detinjstvo i školske dane je naravno,  česmica iza Intereksa, čuveno mesto u naselju Vlaška mala.

Imaš li poruku za ljude koji bi da se tetoviraju, ali nisu u potpunosti sigurni?

Milan: Ako neko nije u potpunosti siguran, bolje da sačeka, jer tetovaža nije nešto što se radi tek onako iz fazona ili dosade. To je jedna posebna priča na telu, urezana mastilom za ceo život. I naravno, obratite pažnju kod koga idete da se tetovirate, prostudirajte nečiji rad, jer koliko para toliko i kvalitetne tetovaže.

 

Da li imaš poruku za eventualne buduće kolege, mlade ljude koji bi da se bave tvojim poslom?

Milan: Mladjim i budućim kolegama bih savetovao da se maksimalno posvete tetoviranju ako zaista žele da se bave ovim poslom koji je istovremeno i stil života, da imaju strpljenja i samopouzdanja, da ne odustaju nakon prvih grešaka, a u početku će ih biti mnogo, jer se ništa u životu ne postiže preko noći.

 

Hvala ti na izdvojenom vremenu. Konačno, imaš li po(r)uku za kraj našeg intervjua?

Milan: Ako daješ, stalno ćeš imati.

*(Celokupnu galeriju radova možete pogledati na Milanovom FB profilu, prim. aut.)