seventeen − three =

11 + 7 =

Sve što treba da znate o Outhide festivalu…

Sve ima svoje kad vene i zri, što bi reko Dj.Balašević, i svaka priča ima svoj kraj, svoj zaključak i svoj tok. Iako se OH završio, i čekamo narednih godinu dana do novog, za ceo Outhide tim (volonteri, organizatori, izvođači), bez bilo kog liričkog preterivanja za Outhide porodicu, tek je počelo. Počela ja priča, koja je dugo pripremana, prošla kroz milion zategnutih situacija (nezvanična informacija je da se logističar i PR festivala konstantno svađaju), ali na kraju ga ipak „naprave“. Outhide je u proteklih godinu dana prošao nekoliko velikih i malih čuda, po neku katastrofu i više zemljotresa. Ali ostala je vizija, i ona je taj najčudniji mogući sklop ljudi u ovom gradu, koji su ušli u ovu igru držala na okupu, sa svim trzavicama, nepoklapanjima i sve ono što je savršeno normalno da se desi kada se sudare različiti senzibiliteti ljudi. Baš je bilo varničavo, ali bez varnice i ne možeš da upališ baklju i bez varnice ne možeš da svetliš. Mada, na kraju sve je to Outhide – festival koji je znao samo jedno da „će da bude“. I bio je, na jedinom mogućem mestu u gradu na Kraljevici, na našoj Vici. Dok sam po neki dvadeseti put išao od „Tsahylu“ do „Alt“ stejdza, prošlo mi je kroz vijuge da mi se u ovoj šumi na Vici, desile najlepše i najgore stvari u životu. Mnogo bolna dešavanja i najbolje moguće stvari na svetu. Ne samo meni, mnogim mojim ortacima, i ta energija me evo vozi danima. A Vica za Outhide, dekoracija, muzika, boje, ruke i sveće  po drveću, značilo je samo jedno „UBUNTU“ (izraz kosmičke solidarnosti) je moguć, i ne samo moguć, već je ostvarljiv. I ostvarili smo ga. Svi mi (volonteri koji su danima bdili na vešalima) svaka noga koja je kročila gore mogla je da oseti neverovatnu smirenost i estetiku koja može čak i u ovom gradu da se doživi. Ljudi koji su organizovali ovo mesecima najbolje znaju šta je sve falilo na dan festivala, ali priroda je rekla može (i na svu sreću nikoga nije ujeo ni jedan stršljen, a bilo ih je), ali priroda je sama rekla „može“ ugostiću vas. I tako je i bilo. Najiskrenija moguća energija okupljena oko fenomenalnih ljudi naišla je na kosmičko odobrenje, koje je glasilo „Neće danas da pada kiša, i sve će da bude kako valja, jer to je najmanje što zaslužujete za ovo cimanje.“ I bilo je naše, u našem gradu i na našoj Kraljevici i  bilo je dobro. I teško mi je da pričam ovu priču uopšte jer ne želim da ona bude protagonistička, da se njome nešto upravlja, da ona o nečemu sudi, da ona ima svoj decidan stav. Jer Outhide ima preko dve hiljade priča, preko dve hiljade scenarija, čiji su glavni i jedini oratori ljudi koji su osetili svoj zaklon 19. avgusta na Kraljevici i one će da traju koliko budu blinkala sećanja na tu noć, za mene jako čarobnu.

Poprilično bežim celog života od „ich forme“ pisanja, zato izmišljam likove, i poprilično me smaraju predavači, blogeri, pisci, kada u svakom obraćanju insistiraju na tome, da zbog boljeg povezivanja sa publikom, predstavljalju svoje kampanje, projekte i radove kroz prvo lice, i kako im je uvek i na svakom mestu super. I onda se spuste zavese, komentari izostanu, ljudi se raziđu i rezultati ispare kao pola flaše piva na jakom suncu. Ali Outhide ne može da se ispriča drugačije, samo do koske, samo preko najačih emotivnih napona, ne zato što to tako treba, nego zato što je to jedino tako moguće. Outhide nas je okupio, nisam za dzabe reko u jednom tekstu da vraćamo „familiju na rejv“, nismo je samo vratili počeli smo i da je stvaramo. I to je koncept koji ne može da omaši, kad se ljudi grle ne mogu da pogreše, kad ljudi plaču ne mogu da slažu i kad se radujemo ne možemo da budemo umorni. A bili smo. A izginuli smo od posla, presecali smo tone na mišiće, overili smo ( u pola pet popodne sam bio na sekund od odluke da se i ne pojavim na Vešalima), i onda poslednje rezerve, i rečenice u glavi „neka bude rejv, za sve nas, rejv kao bunt, rejv kao zajednica dve hiljade ljudi koji i ako se možda i ne poznaju isto osećaju, rejv kao način da nam se povežu neuroni, otud i naziv Tsaheylu stejdza. I bila je jedna Vica, na hiljade nas, jedan predivan dan koji ima predistoriju od dve godine. Da se do njega dodje trebalo je mnogo, ali kad osetite onu spokojnu atmosferu Outhide-a, u glavi vam je samo to da će te sledeće godine da zapnete još jače.

Za mene lično Outhide je bio put na kome mi se izdešavao čitav jedan život, ja sam možda jedini čovek koji je u januaru znao šta želi od festivala, i to su bile neke kišne kapi i jedna senka na rejvu koju bi prepoznao među hiljadu festivala. Jebi ga brate, dešava se. Ali nisam odustao što sam izgubio razlog što sam u ušao u ovu priču, dobio sam kosmos, još jednu porodicu, i definitvno rešenje sa samim sobom, da više NIKAD u životu neću postati  sredovečni, zaječarski hejter. Dobio sam stvari za koje sam mislio da neću ostvariti ni za tri života. I zato dragi čitaoče kad vidiš Mesec, prekri ga palcem, i zamisli da sledeće godine treba da nam se vratiš, jer nije „to-to“ ako je bez tebe. Outhide je naša stvar, dragi moj čitaoče. Outhide je vizija najvećeg muzičkog grada na kraju vaseljene. I to ti garantuje Mladja, Siba, Dzoni, Deni  i dole potpisani ja.

P.S. Inače ova petroka  nije nikakav bord direktora, niti su vlasnici ovog festivala, Outhide pripada svakoj ruci koje se uhvatila za gajbu, vilu, koja je volontirala na Outhide-u i za to vreme bila gladna, žedna , umorna, možda i nezadovljna, ali dragi moji samo se tako prave velike stvari i samo tako se postaje šampion.

Stanojević Milan

Fotografije iz objektiva Ivice Ivanovića

https://www.facebook.com/IvicaIvanovicPhotography/