11 − 5 =

4 + ten =

Krajem XIX i početkom XX veka trajao je sukob suprotstavljenih pristalica zajedničkog školovanja muške i ženske dece. Na kraju su pobedili protivnici koedukacije, i pristupilo se otvaranju ženskih gimnazija.

Radosav Lazarević, profesor zaječarske gimnazije, to je objasnio rečima: „Ženskinju se mora dati i srednja i viša škola, i to škola u kojoj će se samo ono, odvojeno od muškinja obrazovati i vaspitavati. Nije prirodno da oštrina muškog karaktera štetno utiče pri mešovitom školovanju na razviće nežnog i plemenitog osećanja kod ženskinja; nije razumno da u njima uništimo ono što treba da se neguje u harmoniji sa razumom. U nas je bilo takvo školovanje do pre desetak godina i mi se svi živo sećamo još toga. Danas ima veliki broj roditelja koji je u tome utvrdio svoje poglede; danas bi mnogi roditelj zadržao dete kod kuće, no što bi ga pustio da u mešovitoj školi razvija svoj intelekt…

I tako je 9. septembra 1906. otvorena privatna dvorazredna ženska gimnazija u Zaječaru. Četiri godine kasnije, Ukazom Ministarstva prosvete, postala je i šestorazredna. Vodila se na ime Milutina Stanojevića, zaječarskog trgovca i bila je smeštena u prostorijama Esnafskog doma.Učenice iz  Zaječara su svakog meseca plaćale po 15, a iz okolnih mesta 10 dinara. Finansijsku pomoć pružali su joj i Ministarstvo prosvete i crkvenih poslova, kao i zaječarska pivara i opština grada Zaječara.

Bile su organizovane i ekskurzije, osim izleta u okolnim mestima, učenice su išle pešaka do Tupižnice i Krivog vira, a vozom do Negotina.

Učenice II raz. Privatne ženske gimnazije u Zaječaru 1912. godine, sa raz. starešinom Zorkom Anđelkovič

Zanimljivo svedočanstvo o tadašnjim vremenima ostalo je i u vidu tema pismenih zadataka iz srpskog jezika. Neke od njih su bile: „Naš rad van škole i njegov značaj“, „Seljak i njegov položaj u društvu, zanimanje, osobine i dužnosti“ , „Skromnost je najlepši ukras jedne devojke“, i „Otadžbina i dužnost prema njoj“.

Kada je počeo I balkanski rat, učenice gimnazije i članice Crvenog krsta su krenule u obilazak kuća ne bi li prikupile odeću i materijal za ratnike i ranjenike. Po kućama u Vlaškoj mali i Brestaku, one su prikupljale čarape, košulje, peškire, rukavice i druge stvari za ratnike i ranjene na bojištima.

Takođe 1912. došlo  je do izmena u Zakonu o srednjim školama, i ponovo je odobreno mešovito školovanje muške i ženske dece. Tada je ženska gimnazija prestala sa radom, a njene učenice su se, početkom 1912/13 školske godine, pridružile svojim vršnjacima u zaječarskoj Državnoj gimnaziji.

 

  • Fotografija i informacije preuzeti su iz monografije Gimnazija i stručne škole u Zaječaru 1836/37 – 1986/87 

 

 

Vladimir Stojković