7 + 3 =

1 × three =

Pozorište kao neizostavni deo ljudskog postojanja, oduvek je tražilo svoj put do onih, koji pozorišnu čar prepoznaju. U svakom obliku.

Put od seoceta, sa jednim turskim hanom i nekoliko desetina kuća, kako su ga odmah po oslobođenju upamtili hroničari, do najbogatije varoši Srbije, kako je Zaječar krajem XIX veka video Feliks Kanic, pređen je veoma brzo. Šta je taj preporod iznedrio i kakvu su ulogu u tom životu imali (tada još uvek) izvođači glumačkih dela, danas se može samo nagađati. Građe o tadašnjim (putujućim) pozorišnim prilikama u gradu na Timoku ima malo. Uticaj na nestanak te građe u najvećoj meri, dugujemo Prvom i Drugom svetskom ratu.

Prema šturim podacima ta ljubav u našem gradu počela je gostovanjem putujućih pozorišnih trupa, čiji su repertoari u početku bili opterećeni moralističkim i poučnim značenjima. Ono što se pouzdano zna jeste to,  da se na prostoru Timočke krajine najduže zadržavala trupa Fotija Iličića. O njemu se zna da je rođen u Čanadu, da je u mladosti bio član trupe J. Kneževića, da je izvesno vreme radio u Sokobanji, i da je učestvovao u Srpsko – Turskim ratovima.

U listu  „Timočanin“ iz 1889. godine (broj 25)  o ovoj trupi je zabeleženo:

„Družina već je dovoljno poznata u srpskom svetu po lepom glasu koji je svuda sobom ostavljala, s toga je kod nas rado primljena. Do sada je davala 4 predstave: „Svetislav i Milena“ , „Čizmareva ćerka “ ,  „Mladost Dositeja Obradovića“ , „Nahod“. Priznati moramo da nismo imali lepo mišljenje ni o jednom putujućem društvu pozorišnom, ali ne možemo zatajiti… kako nas je ova pozorišna družina jako pokolebala u našem mišljenju, jer nam je sobom donela dokaza da i ove družine mogu, shvativši kako treba celj pozorišta i dramske umetnosti, koristiti svome narodu, naročito u onim krajevima,  gde svet nije imao ili nema prilike da vidi ni jedne jedine predstave“

Gostovanje trupe Fotija Iličića bio je, nesumnjivo, veliki događaj za građane Zaječara, a pogotovo za školsku omladinu. Tada su u Zaječaru uveliko delovale kulturne i obrazovne institucije. Svet  su već bili ugledali listovi: „ Timočanin“ , „Timočki glasnik“ , „Zaječarac“ , „Seljakov glas“ , a počela je da radi i đačko – literalna družina „Napredak“ . U to vreme su već počeli pozorišni pokušaji zaječarskih srednjoškolaca. Kulturni uzlet Zaječara bio je u punom zamahu, što je između ostalog, bila posledica naglog ekonomskog jačanja, koje nije promaklo ni Feliksu Kanicu koje je, da ponovimo, u svojim zapisima o Srbiji napisao da je Zaječar najbogatija srpska varoš nakon Beograda.

Sasvim je razumljivo da je prosperitetna varoš magnetnom snagom privlačila tadašnje preduzetnike iz Srbije, ali i kulturne poslenike među kojima i glumce. Početkom XX veka putujuće pozorišne družine su često navraćale u Zaječar i davale predstave. Tako je, prema jednom zapisu, 1906.  godine u Zaječaru gostovao poznati glumac Dobrica Milutinović zajedno sa Franom Novakovićem (kasniji prvaci drame narodnog pozorišta u Beogradu).

Prvo Timočko povlašćeno pozorište bilo je „Gundulić“.  Davne 1909. godine osnovao ga je i njime rukovodio Ljubomir Rajčić Čvrga. Nažalost, nema puno dokumenata o postojanju tog pozorišta. Ostala su samo živa sećanja učesnika tadašnjih kulturnih događanja. Pre svega sećanja reditelja i glumca Dušana Životića, koji je ostavio neizbrisiv trag u istoriji zaječarskog pozorišnog života. Po Životićevom sećanju članovi „Gundulića“  bili su (kako su izvori oskudni, negde smo nailazili samo na prezimena tadašnjih glumaca): Dušan Urnokopović, Milenković, Milutin Stefanović, Pava Sluka, Anka Stefanović, Boberović, Desanka Milanović, Vidosana Bugarska, Meštrović, Meštrovićka, Joca Jeremić, Dušan Radenković, Relja Gavrilović, Miloš Bogdanović, Stefanović zvani Kaplar i Stefanovićka.

Predstave su prikazivane u kafani „Takovo“  koja je kasnije, nakon završetka Drugog svetskog rata pretvorena u Omladinski dom. Kafana – pozorište mogla je da primi više od 200 ljudi, koji su sedeli za stolovima i uz predstavu mogli da piju i jedu.

 

Izvor: „Pozorište uprkos svemu“ – Srpska knjiga 2008.