eight + one =

20 + eight =

Period od nastanka i prvih nekoliko godina, zaječarsko pozorište je bilo manje – više uspešno. Međutim, godine 1954. zbog državne politike prema pozorištima iz unutrašnjosti, zaječarsko pozorište pada u veliku krizu. Koliko je to bilo zapravo ozbiljno, pokazuje podatak da je doneta odluka o likvidaciji pozorišta i otpuštanja zaposlenih. Plašeći se da će republičke vlasti ostati pri svojoj odluci, Pododbor Udruženja dramskih umetnika u Zaječaru, dostavlja Gradskoj opštini predlog nastavljanja pozorišnog života i nakon ukidanja. Predložena su dva rešenja. Prvo rešenje, da u Zaječaru bude osnovano poluprofesionalno pozorište. Drugo, osnivanje amaterske scene, sa tri do šest profesionalnih instruktora. Traženo je da Socijalistički savez organizuje diskusiju o navedenim predlozima.

U jednom opširnom tekstu u “Timoku” (2.4.1954. godine) koji je potpisao Miodrag Milosavljević, prvi stalni upravnik u pozorištu, naveden je čitav niz razloga koji su išli u prilog opstanku zaječarskog pozorišta, ali i neki razlozi koji su protiv toga. Najpre je navedena evidentna potreba da u Timočkoj krajini postoji profesionalno pozorište, jer je bilo sasvim jasno da ono ima brojnu publiku. Po njegovim rečima, zaječarsko pozorište je za sedam godina postojanja, potpuno opravdalo razlog svog postojanja. Na neka mišljenja, da se za novac koji dobija pozorište mogu dovoditi pozorišta iz Beograda, Milosavljević je odgovorio primerima da se to po pravilu  završava deficitom i da ta pozorišta ne mogu da zamene postojeće, koje je svoje predstave izvodilo u četrdesetak mesta u Timočkoj krajini. Među razlozima koji su za opstanak pozorišta Milosavljević se pozvao i na geografiju, odnosno na činjenicu da se Zaječar nalazi u centru ovog dela Srbije, da je to osnivače opredelilo da pozorištu od početka namene regionalnu funkciju, kao i na blizinu Bora kao značajnog ekonomskog središta, koje ima ambicije da kulturne prilike oblikuje prema ekonomskoj snazi. Među razlozima koji su protiv opstanka pozorišta Milosavljević je najpre naveo prilično skromne materijalne mogućnosti Zaječara i Bora koji nisu u stanju da za zajedničku ustanovu kulture odvoje dovoljno materijalnih sredstava. Njegova ocena da bez uključivanja ostalih  timočkih srezova  i finansiranje pozorišta ono neće biti u stanju da stabilno posluje i da se razvija. Drugi razlog protiv opstanka pozorišta bila je, po njegovoj oceni, veoma slaba repertoarska politika. Milosavljević je takođe i izjavio:

“Od svog osnivanja do 1. marta ove godine, pozorište je prikazalo 50 pozorišnih komada, dalo oko 1000 predstava, imalo preko 300.000 posetilaca, obišlo oko 40 mesta. Prostor nam ne dozvoljava da navedemo sva pozorišna dela koja su prošla kroz scenu i sva mesta, u kojima je boravilo. Taj podatak bi bio vrlo ubedljiv za očuvanje pozorišta”

Zahvaljujući hrabrosti i preduzimljivosti tadašnjeg upravnika Milana Paunovića, ali i intimnom neslaganju lokalne vlasti sa državnom politikom u kulturi, direktiva da se pozorišta po Srbiji gase u Zaječaru nije poštovana. Paunović o tome kaže:

“Tada je bila direktiva, u okviru privredne reforme, da se pozorišta zatvaraju. Meni je rečeno da pozorište mora da se zatvori. Kako, pobogu, ovako aktivno pozorište da se zatvori? Ovo pozorište je najsrećnije locirano u Srbiji. Nalazi se u samom centru Timočke i Negotinske krajine. U centru severoistočne Srbije. Oko njega nijedno pozorište kao što je, recimo, oko Niša bilo četri – pet. Odavde do Požarevca, Niša i Kladova nijedno. Jedno za severoistočnu Srbiju. Na tolikom prostoru u nekim regionima bila su po tri – četiri pozorišta. Ali to je shvaćeno crno – belo. Izdata direktiva i tu nema diskusije. Mora da se primeni. Ja sam bio uveren da ovo pozorište ne treba gasiti. Bilo je očigledno da ispunjava svoju osnovnu funkciju da širi svoju pozorišnu kulturu. Otišli su odavde Stanoje Marković, predsednik sreza i načelnica finansija u Beograd da usaglase budžet. Bili su pozvani svi srezovi na konsultacije. Kad su došli na red ministar ih je pitao šta će oni tu. Kakvo usaglašavanje budžeta kad Zaječar ima pare. Ima pozorište, a to znači da ima i pare. Razmišljali su da ministar kada odu ljudi iz drugih srezova ima nešto da im kaže u četiri oka. Kada ih je video dobio je koprivnjaču. Nije hteo da ih sasluša. Vratili su se u Zaječar i tokom noći me zvali i rekli mi da je to gotovo, da pozorište mora da se ugasi. Nisam spavao cele noći. Narednog dana sam sa svim glumcima sklopio ugovore o angažmanu na dve godine. Praksa je bila da se ugovori sklapaju na jednu, a ja sam ih sklopio na dve. Bez ikakve saglasnosti. Tako sam stvorio obavezu“

Riskiranje Milana Paunovića svakako nije ostalo bez posledica. Formirana je i komisija od 14 članova, da bi se ispitala njegova odgovornost. Posle te velike krize, koja je pogodila pozorište iz temelja, naišle su godine relativne stabilnosti. Činjenica da je u godini velike krize pozorišni kolektiv uspeo da pripremi i premijerno izvede deset predstava, nesumnjiv je pokazatelj želje, da ono i opstane.

 

Izvor: „Pozorište uprkos svemu“ – Srpska knjiga 2008.