fourteen + 12 =

1 × 5 =

Shvatajući značaj kulture za ideologiju, nove vlasti su, odmah nakon oslobođenja Timočke krajine, hotel „Zadruga“ u Zaječaru pretvorile u Dom kulture.

Ta ustanova je otvorena već 31. decembra 1944. godine, dakle samo dva meseca nakon oslobođenja grada. Dom kulture je bio stecište postojećih amaterskih društava i radnika, a uporedo sa tim formirane su amaterske pozorišne trupe pri USAOS – u (ujedinjeni savez antifašističke omladine Srbije) u Mesnom odboru. Među amaterskim društvima, koja su okupljala popriličan broj ljudi, najznačajnije je bilo KUD „Ljuba Nešić“ čije su članstvo mahom činili đaci  i KUD „Milenko Brković Crni“, koje je okupljalo radnike amatere.

Prema podacima prosvetnog odseka Sreskog narodnog odbora u Zaječaru u srezu zaječarskom, diletantske grupe (kasnije važne za formiranje profesionalnog pozorišta) osim u Zaječaru, postojale još u Rgotini, Prliti, Nikoličevu, Lubnici, Grljanu, Halovu, Gornjoj Beloj Reci i Trnavcu. Te diletantske grupe zajedno sa pojedinim KUD- ovima svojim kulturno umetničkim programima, stvorile su povoljnu struju i pripremile teren za rad prvog profesionalnog pozorišta u Zaječaru.

O tome kako je pozorište osnovano publicista Rade Lj. Panajotović je zapisao:

„Bogata pozorišna tradicija doprinela je da se u Zaječaru pokrene inicijativa za formiranje stalnog narodnog pozorišta. Inicijativu su podržali i doprineli  da se realizuje Okružni komitet KPJ, Okružni narodni odbor, Prosvetno odeljenje Okružnog narodnog odbora i veliki broj ljubitelja pozorišne umetnosti. Na sednici Okružnog narodnog odbora  oktobra 1946. godine doneta je odluka da se osnuje Okružno narodno pozorište sa lokacijom u Zaječaru. Tom prilikom formiran je inicijativni odbor u koji su ušli Božin Jovanović, poverenik Prosvetnog odeljenja, Jovan Radosavljević poverenik Prosvetnog odeljenja, Petrašin Nikitović šef odseka za školstvo pri Prosvetnom odeljenju, Pavle Tunić načelnik Budžetskog odeljenja, Ilija Todorović, predsednik sindikalnog kulturno – umetničkog društva „Milenko Brković Crni“ i grupa amatera i prijatelja pozorišne umetnosti.

Božin Jovanović, član inicijativnog odbora za osnivanje pozorišta i dugogodišnji ugledni privrednik i publicista, govorio je o tim posleratnim vremenima kada je sve manjkalo osim dobre volje i nade :

 

„Mi smo posle oslobođenja razgovarali o tome kako da Zaječar, središte Timočke krajine, postane stvarno grad. Vodovod je obeležje grada. Kanalizacija je obeležje grada. Struje je jedino imalo. Ako će se graditi vodovod i kanalizacija, struje ima, daj da Zaječaru damo i četvrto obeležje grada – pozorište. Jer grad, da bi bio pravi grad, mora da ima i neku kulturnu instituciju. Tako je izbor pao na pozorište kao još jedno obeležje grada. To je bio jedini motiv. Imali smo prednost što smo znali  šta je pozorište, jer smo kao studenti imali priliku da gledamo predstave u Beogradu.“

Božin Jovanović kaže da inicijativi da se formira profesionalno pozorište nisu prethodile neke opsežnije analize mogućnosti, niti koliko će ta institucija koštati i kako će funkcionisati. Postojala je samo želja da se pozorište osnuje.

„Nikakve analize nismo imali na raspolaganju. Nije nam ni padalo na pamet da pravimo analize. Bila je velika želja, volja i rešenost i smatrali smo da nam je to dovoljno. Nekako smo osećali da Timočka krajina sa 330 ili 340 hiljada stanovnika mora da ima pozorište  koje bi gostovalo i u Kladovu, Majdanpeku, Negotinu i svugde. Zaječar je tada imao dva bioskopa, ali to nije bilo pozorište. Tako smo i razgovarali od početka da treba da gostuje u svim gradovima. Kasnije je to prošireno i na sela. Nismo znali ni da će se srezovi teško oko toga dogovarati. Pa čas hoće, čas neće. Posle smo napravili borsko – zaječarsko pozorište, pa su neki Borani rekli: „Mi ćemo za te pare da ugovaramo gostovanje Narodnog pozorišta iz Beograda!“. U Negotinu su govorili kako će oni kako kažu Knjaževčani, Knjaževčani da će oni kako kažu Negotinci, Boljevčani da nemaju kud, ali da nemaju ni para…“

Tako je doneta odluka da se u Zaječaru osnuje profesionalno pozorište, za koje je, naravno, trebalo naći zgradu. Izbor je pao na nekadašnji Esnafski dom koji je trebalo obnoviti jer je teško oštećen u ratnim dejstvima. Za taj posao je iz Negotina angažovan Živko Gavrilović Džine, nastavnik slikanja. Posao je uz angažovanje ratnih zarobljenika i nesebičnu pomoć dobrovoljaca, završen u rekordnom roku. Trebalo je, takođe, naći profesionalne glumce, bez kojih bi ideja o osnivanju pozorišta bila besmislena. Prva glumica, bila je Ružica Kovačević, glumica Narodnog pozorišta u Prizrenu, koje je neposredno pre formiranja pozorišta u Zaječaru zatvoreno. Nju je u Zaječaru dočekao Petrašin Nikitović, privremeni upravnik pozorišta u Zaječaru.

Po njenim sećanjima prva proba u novoformiranom pozorištu održana je 7. oktobra 1946. godine. Radilo se o predstavi „Ožalošćena porodica“ po tekstu Branislava Nušića u njenoj režiji. Pošto zgrada Esnafskog doma još nije bila obnovljena probe su bile organizovane u učionicama zaječarskih škola, koje su ponekada bile potpuno hladne. U toku priprema u pozorište su došli Momčilo Stanković i njegova supruga Lela.  Stanković je rođen u Negotinu, a došao je iz Kragujevca gde je radio u pozorištu i istovremeno se bavio novinarstvom. Krajem godine, tačnije 31. decembra 1946. godine, profesionalni ugovor je potpisan i sa Vukicom Petrović. Po dolasku Momčila Stankovića odlučeno je da se rad na predstavi „Ožalošćena porodica“ privremeno obustavi, a pripremi predstava: „Žita cvetaju“ Jurija Markova. Tako je i urađeno. Premijera je bila 2. februara 1947. godine i te večeri profesionalno pozorište u Zaječaru je postalo stvarnost. Taj trenutak dočekan je sa velikim nestrpljenjem. Tako je rođeno profesionalno pozorište. Magnetnom snagom počelo je da privlači profesionalne izvođače glumačkih radova.  U Zaječar su nedugo posle prve predstave došli Ljubica Jovanović, bračni par Brkić, Živojin Ristić, Mitar Radić, Jelena Trajković, Borisav Jovanović, Silva Povšić, Mira Bobić, Kiki Nikolić. Kolektiv je brzo rastao. Predstave su se nizale jedna za drugom.

 

Izvor: „Pozorište uprkos svemu“ – Srpska knjiga 2008.