5 × 5 =

13 + 15 =

Drugi značajan događaj u ovom periodu bila je rekonstrukcija pozorišta. Posle one koja je izvršena početkom pedesetih godina, kada su stvoreni neuporedivo bolji uslovi nego do tada, iz godine u godinu rasle su potrebe da se stvore još savremeniji uslovi primereniji potrebama i standardima koji su u međuvremenu uspostavljeni. U pozorištu je postojala opšta zelja da se izgradi nova zgrada, ali za to nije bilo sredstava. Zato je odlučeno da se krene u novu rekonstrukciju. Milan Paunović, tadašnji direktor pozorišta o tome kaže:

“U pozorištu, kada sam ja došao u njega, nije bilo uopšte tehničko – scenskih uslova. To je bila sala esnafskog doma, gde su održavane svetosavske priredbe i neke druge zanatske zabave. Jedan binski deo da ga tako uslovno nazovem, koji je imao dva stuba na sredini i tu su bili muzika i tome slično. To uopšte nije bio scenski prostor. Igralo se u tim uslovima. Grejalo se sa furunama. Bile su u sali tri furune i jedna na bini. Atmosferske prilike utiču na strujanje vazduha, pa se dešavalo da se u sali ponekad zadimi do te mere da se publika ne vidi. Igra se komedija, a ljudi plaču. Pošto su tu bile predstave, koje su išle u činovima, dok se zameni dekor, otvarana su sva vrata da koliko toliko uđe vazduh, pa se predstava nastavljala. Prva stvar koja mi je bila u planu i to sam uspeo da realizujem, bila je da furune izbacim i da u “Ceru” u Čačku kupim neke kalorifere. Naravno, oni nisu bili predviđeni za pozorišta, nego za hale i pilićarnike. To je grejanje na naftu. Dobro je radilo, ali za vreme predstave nije moglo da se koristi, zbog buke. Zato smo zagrevali pre predstave koliko je bilo moguće, a onda u toku pauze kaloriferi su ponovo puštani u pogon. To je u tom trenutku bila tekovina. Malo smo i proscenijum proširili, da glumac može da izađe ispred zavese. Imao sam veliku želju da napravimo novo pozorište. Ne novu zgradu, nego da postojeću adaptiramo tako da bude nova. Ta želja u mom prvom mandatu nije ispunjena, jer sam 1960. godine izabran za potpredsednika opštine. Kada mi je istekao mandat, tražio sam da se vratim u pozorište da završim posao. Opština nije imala ni para ni mnogo sluha da krenemo u jednu zaista ozbiljnu rekonstrukciju. To nije bila mala investicija. Sa braćom Borom i Vojislavom Dimitrijević, iz Podgorca, koji su završili Fakultet primenjenih umetnosti, jedan je radio u “Novom domu”, sklopio sam dogovor da jedan od njih, mislim da je bio Bora, uradi diplomski rad na pozorištu.  Bila su to vrlo inventivna deca. Sa mnogo entuzijazma i znanja. Napravili su mi skicu kako treba da izgleda enterijer i eksterijer. Projekat za scensku tehniku uradio je Ljubomir Pavlović,  iz Beograda, a za parno grejanje inženjer Pera Boškov, iz Zaječara. Tražio sam arhitekte da reše podizanje binskog prostora. To je petnaestak metara visoko. Taj deo je potpuno nov. To se vuklo. Čak sam preko republike obezbedio novac. Zajednica kulture na čijem čelu je bio Eduard Ile, imala je zaista mnogo razumevanja. Možda zato što je u vreme okupacije živeo u Rgotini kod strica. Dali su dva i po miliona za pozorište. To su bile dve trećine potrebnih para. A odluke da se gradi nije bilo još uvek. Bilo je veliko nepoverenje oko toga. Čak i u građanstvu. Kako to da se od babe napravi devojka? Ludi Zvezdanac hoće da napravi od babe devojku.“

Renovirano pozorište otvoreno je 5. aprila 1969. godine. Svečanosti su prisustvovali Živan Vasiljević, tada član Saveznog izvršnog veća, Milan Đoković predsednik Kulturno – prosvetne  zajednice Srbije, Gvozden Jovanić, pomoćnik Republičkog sekretara za obrazovanje i kulturu, Isak Amar, tadašnji predsednik Zajednice profesionalnih pozorišta Srbije i brojni drugi gosti. Tadašnji upravnik Milan Paunović zahvalio se Skupštini opštine Zaječar, Republičkom fondu za finansiranje kulturnih delatnosti projektantima i izvođačima radova.

Timok “Otvaranje renoviranog pozorišta – 5. aprila” 21. 3. 1969. godine.

 

Pozorište u međuvremenu nije prestajalo da radi. Radilo je predstave normalno. Probe su bile u Domu JNA gde su igrane i pojedine predstave, ali je uglavnom gostovalo po Timočkoj  krajini. Pripremalo se za period kada je godišnje imalo po osam premijera i 250 predstava.

Saradnja Bora i Zaječara oko zajedničkog pozorišta izvesno vreme je potrajala. Vremenom su, međutim, na površinu sve više izbijale lokalne ambicije kao protivteža i podrška pozorištu se topila. Tome je, sasvim sigurno, doprinosila činjenica da su ga ostale timočke opštine, barem kada je u pitanju finansijska podrška, sve više zanemarivale. Dogovori su lako postizani, ali su se teško održavali. Osim Bora, koji je barem polovično poštovao preduzete finansijske obaveze, ostale opštine su to po pravilu zaboravljale, pravdajući se da nemaju dovoljno sredstava ni za sopstvene ustanove kulture. Finansiranje pozorišta vremenom je sve više postajalo problem opštine Zaječar, koja je jedina izvršavala sve obaveze prema zajedničkom pozorištu, neretko u znatno većim iznosima od onih koji su joj pripadali.