nineteen − 1 =

20 − three =

Tokom 1947. godine ljubitelji pozorišta su, osim “Žita cvetaju”, videli još “Ožalošćenu porodicu” Branislava Nušića u režiji Ružice Kovačević, “Ženidbu” NIkolaja Vasiljeviča Gogolja u režiji Momčila Stankovića, “Kralj Betajnove” Ivana Cankara u režiji Momčila Stankovića i Ružice Kovačević, “Gospođu ministarku” Branislava Nušića u režiji Momčila Stankovića, “Srećan brak” M. Krigera (poslednja predstava u njegovoj režiji u Zaječaru) u režiji Momčila Stankovića, “Šumu” Ostrovskog i “Pokojnika” Branislava Nušića u režiji novog reditelja Zdravka Lukića. U toj predstavi su debitovali Predrag Dinulović, Žarko Joković, i Dragutin Todić. Usledilo je, iste godine i “Rusko pitanje” Konstantina Simonova u režiji Miodraga Milosavljevića.

Toliki broj predstava u prvoj godini postojanja i rada bio je pravi pravcati podvig. Tim pre što je pozorište radilo u izuzetno nepovoljnim uslovima. Obnovljeni Esnafski dom nije pružao ni minimalne uslove ne samo glumcima, koji su u jednoj prostoriji učili tekst, probali i šminkali se, nego i gledaocima, koji su istezali vratove u ravnoj sali da bi videli nešto od onoga što se dešavalo na velikoj i nefunkcionalnoj pozornici. Sve je to zaboravljeno kada bi predstava počela. Karte su se prodavale kao alva, a sala je redovno bila dupke puna. Niko se nije obazirao na hladnoću, dim iz bubnjara koji je nemilosrdno štipao za oči i zbog koga se već posle prvog čina činilo da se sve događa u magli, zvuk zaprega po kaldrmi koji je dopirao kroz sedam velikih prozora prema ulici.

Od samog osnivanja u Pozorištu su znali da nisu samo zaječarska kulturna ustanova. To, po rečima Božina Jovanovića,  (član inicijativnoig odbora za osnivanje pozorišta) nisu mislili ni oni koji su ga osnovali, nego su mu namenili, pokazalo se kasnije, veoma neizvesnu ulogu regionalne institucije. Tada se, seća se Jovanović, nije razmišljalo o regionalnosti  kao formalnom statusu, nego o potrebi da pozorište igra u svim timočkim varošima. Znajući da je tako, glumci su čim je pozorište osnovano, krenuli na noge gledaocima. Po sećanju Miodraga Milosavljevića, koji je na čelu pozorišta bio nepune dve godine, pozorište je svake sezone gostovalo u mestima: Knjaževac, Podvis, Vina, Minićevo, Boljevac, Zvezdan, Bor, Veliki Izvor, Vražogrnac, Rgotina, Grljan, Bogovina, Sokobanja, Rudnik Rtanj, Salaš, Štubik, Rajac, Negotin, Kobišnica, Mihajlovac, Gornji MIlanovac, Grlište, Vrška Čuka, Zlot, Žlne, Tekija, Brza Palanka. U ostalim mestima gostovalo je povremeno, pod uslovom da su u njima postojali makar minimalni scenski uslovi. Prva turneja u istoriji zaječarskog pozorišta počela je 6. Aprila 1947. godine, trajala je 15 dana i obuhvatila desetak mesta Timočke krajine. Putovalo se i igralo iz dana u dan.  Ujutro putovanje, tokom dana dolazak u mesto, pripreme, predstava i tako od 6. do 21. aprila. Dnevnica, naravno nije bilo.

 

Prva rekonstrukcija

Za rekonstrukciju su postojali i više nego ubedljivi razlozi. Pozorišne probe, do izlaska na pozornicu, vršene su u kancelariji upravnika. Jedna poveća prostorija  služila je za obavljanje svih tehničkih poslova. Zato je kolektiv pozorišta, naravno uz podršku lokalnih vlasti, rešio da uđe u ozbiljnu rekonstrukciju zgrade nekadašnjeg Esnafskog doma i stvori bolje uslove za rad. Za rekonstrukciju pozorišne zgrade tadašnji Opštinski odbor u Zaječaru odobrio je 2.600.000 dinara. Garnizon JNA davao je svakog dana tri zidara, a preduzeće “Krajina” pružalo je pomoć u alatu i materijalu. Stolarska radionica se obavezala da izvadi 400 nepokretnih stolica za salu, a najveći teret je podneo sam kolektiv. Rekonstruisana zgrada otvorena je 21. januara 1951. Godine i tom prilikom je premijerno izvedena predstava “Seoska učiteljica” u režiji Dušana Križaneca i Ilije Nikolića. Iako su se prostorne prilike u pozorištu drastično promenile, ukupna situacija ostala je prilično nejasna i nesigurna. Opština Zaječar sama nije mogla da nosi teret pozorišta i obezbeđuje dovoljno sredstava za normalan rad i funkcionisanje te kulturne ustanove. To je bilo jasno i vlastima u Zaječaru i Timočkoj krajini. U razmišljanju kako da se funkcionisanje pozorišta učini što stabilnijim, učinilo se da je rešenje u osnivanju Narodnog pozorišta Zaječar – Bor.

Koliko je dugo i kako funkcionisala ta saradnja pouzdanih izvora nema, ali se prema svedočenjima iz lista “Timok” može zaključiti da se stanovnicima Zaječara to nije dopadalo. Ono što izvori nude, jeste podatak da je ta saradnja trajala do 1955. godine.